Mar. 3, 2019

Call for Applications

Doctoral workshop: The Fall of Berlin Wall and the Collapse of Socialism in Europe in 1989: Causes. Context. Consequences.

In the framework of the third History Fest (28 May – 2 June 2019) we will prepare a doctoral workshop titled The Fall of Berlin Wall and the Collapse of Socialism in Europe in 1989: Causes. Context. Consequences.

Deadline: 17 March 2019

Open to:  doctoral students / post-docs – historians

Venue: Sarajevo – Banja Luka – Konjic - Mostar, History Fest, 28. 5. - 2. 6. 2019.

Thematic framework:

In the context of the end of the Cold War, the thematic units to be discussed are:

-        Why socialism failed (political and social assumptions);

-        How did political and economic transition developed?

-        How did political and economic transition occur?

-        How processes of liberalisation and democratization occurred in different countries and why everyone was ready to give up and denounce socialism?

-        To what extent post-socialist societies used resources of socialist legacy (economic, cultural, etc.) and are there differences in different European countries?

-        How were developments in Europe reflected in Yugoslavia in 1989?

 

Eligibility

The doctoral workshop is open to international young researchers, especially for doctoral students who are writing dissertation on the period of the end of socialism in Europe and transition from socialism to post-socialist societies

Applicants should have a keen thematic interest in the history of the end of socialism in Europe and Yugoslavia. Sessions will be held in Bosnian/Croation/Serbian and English. Participants are expected to give a presentation on a topic related to their doctoral thesis and to take part in discussions about other doctoral thesises. They are invited to participate in the other events during History Fest.

Costs

As organisers, we are able to cover the cost of the accommodation (four nights in Sarajevo and one night in Mostar) as well as meal.  The participants are expected to organise the trip to Sarajevo and we are able to help cover the costs. In application you should notice if you need our support for travel costs.

Participants are expected to arrive to Sarajevo by the evening of Tuesday, May 28. and leave on June 2, 2019.

The ZEIT-Stiftung Ebelin und Gerd Bucerius (https://www.zeit-stiftung.de/en/foundation/ ) supported organizing this workshop.

 

 

PRIJAVNI OBRAZAC                                                                                                          APPLICATION FORM

 

Ime

First name

 

Prezime

Last name

 

Akademski stupanj i zvanje

Academic title and position

 

Ustanova zaposlenja ili studija

Institutional affiliation

 

Adresa e-pošte

E-mail address

 

Naslov izlaganja

Presentation title

 

Sažetak (do 200 riječi) Abstract (max 200 words)

 

Kratak životopis (do 200 riječi) Short CV (max 200 words)

 

Rok za prijavu je 17. marta 2019.

Application deadline Maryc 17, 2019.                 Adresa Address: umhissarajevo@gmail.com

 

 

Feb. 24, 2019
Jan. 18, 2019

Portal BhDOCumentary objavio je tekst o knjizi Svetozara Borojevića, Kroz Bosnu, objavljenoj 2018. u suizdanju Srednje Europe i Udruženja za modernu historiju iz Sarajeva

http://bhdocumentary.net/index.php/predstavljanje-izdanja/424-novo-izdanje-svetozar-borojevic-kroz-bosnu?fbclid=IwAR1USXzCN-gVkuylNL-VNHejCb05UjdMwqTn3gNCghJiZptmqkEvqjLl8_o

_____________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________

 

U zagrebačkom Jutarnjem listu je 8.12.2018. objavljen prikaz knjige "Kroz Bosnu: ilustrirani vodič c-k. bosanske željeznice i Bosanskohercegovačke državne željeznice Doboj-Simin Han / Svetozar Borojević" (autor Robert Bajruši)

Preveo s njemačkog Darko Stipanović; predgovor Drago Roksandić

Knjiga je objavljena u suizdanju Srednje Europe i Udruženja za modernu historiju Sarajevo.

Za one koji nisu stigli pročitati u tiskanom izdanju donosimo poveznicu na prikaz knjige: https://www.jutarnji.hr/…/jedini-austrougarski-fel…/8149109/

Knjigu mozete poruciti kod suizdavaca UMHIS u  Sarajevu (e-mail: umhissarajevo@gmail.com), u knjižarama Svjetlosti u Sarajevu, te  većini knjižara u Zagrebu-

_________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________

 

 

 

Zbornik radova, POPLAVA, ZEMLJOTRES, SMOG: Prilozi ekohistoriji Bosne i Hercegovine 20. stoljeća, Udruženje za modernu historiju (UMHIS), Sarajevo, 2017, 197. str.

 

Ekohistorija ili historija okoliša je disciplina koja se bavi historijom interkacije čovjeka i prirode u različitim razinama te kao takva ima veliku važnost. Međutim, pisanje o ovim temama u bosanskohercegovačkoj historiografiji je većinom izostalo. Kako bi se taj izostanak nadoknadio, u izdanju Udruženja za modernu historiju (UMHIS) je izišao zbornik radova pod nazivom POPLAVA, ZEMLJOTRES, SMOG: Prilozi ekohistoriji Bosne i Hercegovine 20. stoljeća. Ovaj zbornik ima za cilj skrenuti pažnju na teme o ekohistoriji i potaknuti istraživače na ovaj aspekat sagledavanja prošlosti.

 

Nakon Predgovora, Zbornik se sastoji od 5 poglavlja. U prvom poglavlju (koje je više umjesto uvoda) pod nazivom POPLAVA, ZEMLJOTRES, SMOG: Prilozi ekohistoriji Bosne i Hercegovine 20. stoljeća Amir Duranović piše o tome kako su teme poplava, zemljotresa i smoga kao prirodnih fenomena bile tretirane u prošlosti. Brojni antički pisci su bili zainteresovani da daju određene informacije o čovjeku i prirodi. I u srednjem vijeku ove teme su budile pažnju brojnih pisaca, pa je o tome pisao poznati arapski učenjak Ibn Haldun. Tokom 20. stoljeća su se razvili posebni pravci ka izučavanju tema o prirodnim fenomenima. Prepoznatljivo ime je francuski historičar Fernand Braudel. Duranović spominje američke historičare koji su se aktivno bavili ekohistorijom, i izdvaja J. Donalda Hughesa i J. R. McNeilla. Autor u ovome poglavlju, koje je kao što je naglašeno više umjesto uvoda ukazuje na vrijedni rad u susjednoj Hrvatskoj na projektu ''Triplex Confinium: hrvatska višegraničja u euromediteranskom kontekstu'' kojeg su ustanovili prof.dr. Drago Roksandić i prof.dr. Karl Kaser. Taj projekat je realizovao veliki broj konferencija, seminara i kolegija posvećenih ekohistoriji, a rezultat toga je i časopis Ekonomska i ekohistorija.

 

U poglavlju Velike poplave u Bosni i Hercegovine (1918 – 1941) autor Enes S. Omerović fokus stavlja na poplave koje su pogodile Bosnu i Hercegovinu u vremenskom okviru između dva svjetska rata, konkretnije na poplave 1925., 1932. i 1934. godine. Ove poplave se svakako mogu nazvati ''velikim'', ''historijskim'' i ''katastrofalnim''. Godine 1925.  rekordni vodostaji su zabilježeni na svim tada vodomjernim stanicama u slivu Une, Vrbasa, Save, Neretve te Drine, što je bila posljedica obimnih kiša. Druga poplava koja je okarekterisana kao ''velika'' i koja je obrađena u ovom dijelu Zbornika je ona u aprilu 1932. Iako je najviše pogodila područja uz Savu, ni drugi djelovi BiH nisu bili ništa manje pošteđeni. Treća ''velika'' poplava je ona 1934. godine kada je došlo do izlijevanja Neretve. Autor postavlja pitanje kako spriječiti velike poplave ubuduće? Dolazi do odgovora da je potrebno da se obnove sistemi za odbranu od poplava, jer uvijek je mnogo više novca ulagano u druge infrastrukturne objekte, nego u hidrotehničke. Omerović u radu daje i tabelarni pregled maksimalnih vodostaja na vodomjernim stanicama u Bosni i Hercegovini u vrijeme velikih poplava.

 

Vera Katz u poglavlju pod nazivom Poplave u Bosni i Hercegovini – posljedice i pokušaji zaštite (1965 – 1976) definira sam fenomen poplave i navodi faktore pod čijim uticajem dolazi do poplava bazirajući se na period šezdesetih i sedamdesetih godina 20. stoljeća. Autorica konkretnije analizira poplave na  područje grada Doboja i Dobojskog sreza koje su imale katastrofalne posljedice. Osim stambenih, privrednih, obrazovnih i upravnih zgrada stradali su i dijelovi cestovnog i željezničkog saobraćaja. Pored grada Doboja,  poplava je i pogodila šire područje Dobojskog sreza: Modriču, Teslić, Odžak, Maglaj, Bosanski Šamac i Zavidoviće. Nakon ove poplave vlasti su aktivno radile na uređivanju sistema zašitite od poplava. Mjere za sanaciju posljedica elementarnih nepogoda bile su uglavnom regulisane saveznim propisima na principu solidarnosti, međutim od 1971. godine je došlo do promjene u sistemu financiranja Federacije te je pokrenuto više inicijativa za reguliranje pitanja vezanih za zaštitu i sanaciju posljedica elementarnih nepogoda. Uprkos tome, katastrofalne poplave su se i dalje dešavale pa tako autorica navodi primjere iz 1975. u Tuzli i 1976. godine u Tešnju. Krajem 20. stoljeća se podizala bazična industrija, a da se uopće nije razmišljalo o zagađenju sredine. U tom kontekstu puno su stradale i same rijeke.

 

U poglavlju Od ekološke katastrofe do olimpijskog grada – Sarajevo    1971 – 1984. autorica Aida Ličina – Ramić  fokus stavlja na grad Sarajevo i određene teme iz oblasti urbanizacije, izgradnje saobraćajne i komunalne infrastrukture te probleme koji su to pratili. Najznačajniju ulogu u izvođenju tih projekata je svakako imala lokalna vlast u suradnji sa snažnim preduzećima. Tokom šezdesetih godina zabilježena su u gradu ogromna zagađenja zraka koja su bila opasna po život. Upravo tih godina Sarajevo je postalo domaćin Stalne konferencije gradova Jugoslavije gdje se raspravljalo o zaštiti zraka od zagađenja. Uprkos tome, Sarajevo je sedamdesetih godina okarekterisan kao ''balkanski London'', ili ''najzagađeniji grad u Evropi''. To je dovelo do toga da se moraju poduzeti krajnje mjere kako bi se zagađenost zraka smanjila. U vezi s tim počela se provoditi Odluka o zaštiti vazduha. Ta odluka je pokazala pozitivne rezultate i napredak, jer u periodu od 1971. do 1979. na osnvu izvještaja može se primijetiti značajan napredak u zaštiti zraka. Sarajevo se u periodu sedamdesetih godina nije suočavalo samo sa problemom zagađenja zraka, nego i sa vodovodnim sistemom, gdje je najveća opasnost vrebala od otpadnih voda koja je za sobom donosila određene bolesti. Također, u gradu problem je bio i otpad, jer je opća kultura održavanja čistoće u gradu bila na veoma niskom nivou. Osamdesetih godina 20. stoljeća se ubrzano radilo na rješavanju problema koji su prijetili ekološkoj katastrofi, jer je trebalo pripremiti grad za Olimpijadu 1984. godine. U tom periodu realizuju se brojni projekti za zaštitu životne sredine.

 

Autor posljednjeg poglavlja pod nazivom Političke posljedice zemljotresa u Bosanskoj Krajini 1969. godine je Dino Dupanović koji se bavi još jednim bitnim prirodnim fenomenom – zemljotresom, konkretno u Banja Luci 1969. godine. Autor je odlučio da se pozabavi posljedicama koje je zemljotres imao na politiku i političku elitu u tom periodu. U danima 26. i 27. oktobra 1969. godine prostor Banje Luke su zahvatila tri snažna zemljotresa. Ubrzo nakon toga stizale su informacije o panici koja je zahvatila stanovništvo koje je bilo pogođeno ovim prirodnim fenomenom. Zemljotres jačine 8 stepeni prema Rihteru je naravno izazvao velike štete, materijalne i ljudske gubitke i ubrzo je formirana i Komsija za procjenu štete. Koliko se ozbiljno pristupilo sanaciji štete u Bosanskoj Krajini najbolje pokazuje podatak o donošenju odluke o povećanju poreza na maloprodajni promet za 1 % što je bilo namijenjeno za zemljotresom pogođena područja, te su donijeti zaključci o saniranju štete. Zemljotres u Banja Luci je doveo do brojnih političkih diskusija o obnovi Banja Luke a unutar bosanskohercegovačkog političkog rukovodstva posebno se ističu primjeri Osmana Karabegovića i Hajre Kapetanovića, čemu autor daje veliki prostor u svome radu.

Zbornik donosi izlaganja o prirodnim fenomenima – poplavi, zemljotresu i smogu i predstavlja pravo osvježenje u bosanskohercegovačkoj historiografiji. Nadamo se da će ovaj zbornik potaknuti historičare – istraživače da se bave ekohistorijom kako bi mogli pratiti europske ali i svjetske trendove.

Saima Lojić Duraković

_______________________________________________

_______________________________________________

 

 

Živan Berisavljević, Od isturenog podvižnika Davidove (jugoslovenske) „mrtve straže“ do stratega trijumfalne faze borbe sa (sovjetskim) Golijatom

(Raif Dizdarević, Sudbonosni podvig Jugoslavije, UMHIS, Sarajevo, 2018.)

Da počnem sa jednom ličnom, pa pomalo i emotivnom opservacijom: kad čovek u mojim godinama, posle više od decenije od poslednjeg viđenja, sretne starog prijatelja u - kako to kažu uviđavna panonska gospoda - „godinama još izrazitije dostojnim poštovanja“, a pri tom još i druga s kojim je nekoliko najvitalnijih godina i neposredno sarađivao, a Raif i ja smo bili par godina zajedno pomoćnici ministra spoljnih poslova Miloša Minića početkom sedamdesetih - onda je malo reći da je zadovoljan, a bolje i tačnije - da je istinski radostan.

Knjiga Raifa Dizdarevića ima i podnaslov koji glasi: “Podsećanje na istorijsko NE staljinizmu - događaj koji je opredelio sudbinu Jugoslavije“. A odmah na početku uvodnih napomena, na samom kraju str. 9, autor - skoro do upozorenja izričito - naglašava da je reč o “podsećanju na činjenice o tom velikom istorijskom podvigu Jugoslavije - podvigu koji je donio sve ono što je dobro Jugoslavija doživjela“. Očevidno je iz ovoga da pisac rasprave već na početku, odnosno - već podnaslovom na koricama, želi skromno da skrene pažnju čitaocu da pretenzija knjige nije celovita analiza događaja kojima je ona posvećena, nego da - s obzirom na to da je reč o zbivanjima od kojih nas deli punih sedam decenija, a i s obzirom na silna tendenciozna izvitoperavanja istine o tim zbivanjima - želi da ukaže na bitne činjenice o njima i time baci uverljivo svetlo istine na to dramatično i slavno razdoblje u istoriji Druge Jugoslavije. Ali, tako merodavan autor kakav je Raif Dizdarević, naravno, ne može - uprkos deklarisanim skromnim pretenzijama - da ne ukaže na onu bazičnu istinu, koja je zapravo ideja vodilja i najdragoceniji dokazani zaključak njegove knjige, a da je, kako on sam to kaže, “Rezolucija Informbiroa 1948. bila objava svojevrsnog rata Jugoslaviji;“ odnosno - da je ona imala širi uticaj i na odnose na Balkanu, U Evropi i međunarodnim odnosima u celini, čime je trajni „otpor Jugoslavije“ objektivno“ od slučaja prerastao u faktor tih odnosa.“.(Podv. Ž.B).

To zašto Raifa Dizdarevića smatram izuzetno merodavnim autorom, odnosno - to zašto smatram da bi bila velika šteta da on nije uspeo da napiše ovu knjigu, temelji se na mom uverenju da je samo čovek sa tako kompleksnim i celokupnim diplomatsko - političkim iskustvom mogao izvršiti tako znalački i toliko nepogrešivo ubedljiv odabir činjenica i informacija o skoro osam decenija dugom procesu permanentnih konfrontacija, pa i grubih svađa, koji karakterišu sovjetsko - jugoslovenske odnose, i odnose KPJ/ SKJ sa KPSS, komunističkim partijama i socijalističkim pokretima u svetu pod njihovom kontrolom. Uprkos povremenih zatišja i intenziviranja saradnje, ti su odnosi po pravilu bili mukotrpni odnosi dubokog neslaganja i postojanog nepoverenja.

Trud, iskustvo i znanje su preduslovi koji jedino udruženi - mogu da iznedre takav odabir . A odabir je takav da - sam po sebi - predstavlja ,kako bi to rekao sam Raif, “činjeničnu analizu“, a ja bih dodao - i

sintezu, koje sugerišu neoborive zaključke o složenim istinama o tom politički još složenijem periodu. Knjiga koja je pred nama, u tom viđenju, u punoj meri potvrđuje ocenu na koju je - u svojoj lapidarnoj, majstorski i dopadljivo napisanoj, a moram da kažem pomalo i intrigantno subjektivističkoj „Subjektivnoj istoriji jugoslovenske diplomatije...“ - ukazao veliki znalac i hroničar te istorije, publicista Ranko Petković. Naime, govoreći o trojici braće Dizdarevića kao istaknutim imenima diplomatske istorije socijalističke Jugoslavije, on je rekao, parafraziram - voleli neki ili ne Dizdareviće “ne mogu da im oporeknu sledeće: sposobnost, bistrinu i vrednoću“. (Usput, u tu sam se nesumnjivu istinu i sam, sarađujući na različite načine neposredno i sa Raifom, i sa Nijazom, i ja čvrsto uverio...).

A na drugi, sebi svojstveno direktan i jezgrovit način, tu Raifovu posvećenost i kompetentnost ističe i Veljko Mićunović, u svom svetski renomiranom memoarskom delu „Moskovske godine...“ . Jedno od najvećih, a svakako najsamosvojnije ime naše diplomatije i - uz Tita, Kardelja i Koču Popovića - verovatno i najuticajnije ime među tvorcima spoljnopolitičke strategije i ciljeva jugoslovenske međunarodne politike, dok putuje avionom na dužnost ambasadora u Moskvu, zapisuje doslovce ovo: “Sa mnom putuje i Raif Dizdarević, koji je imenovan za prvog sekretara u našoj ambasadi. On je već „ispekao zanat“ u našim odnosima sa zemljama socijalističkog lagera. Proveo je tri godine na radu u Sofiji. I to u najteže vrijeme... Pravedno bi bilo Raifu priznati godine službe kao ratne, pa i više od toga...“ (Podv. Ž. B.).

Verujem da i Raif ovo priznanje čoveka kog su smatrali i najvećim „mrgudom“ jugoslovenske ne samo diplomatije, nego i Revolucije, ceni mnogo više od silnih odličja kojima je u životu zasipan. Premda, skroman kakav je, sam Raif Dizdarević ovo visoko priznanje pominje stidljivo tek pred sam kraj svoje knjige, u kratkoj fusnoti na str. 159.

A za mene je ono, to priznanje, u velikoj meri ključ za razumevanje kako to čovek od podvižnika koji u Staljinu najprivrženijoj Bugarskoj odoleva najtežim maltretiranjima, brutalnim provokacijama i silnim poniženjima, služeći svojoj zemlji kao samosvojna „diplomatska mrtva straža“, vremenom i sam izrasta - dosledan sebi i svojim uverenjima - u stratega one politike u ime koje postojano izdržava na takvom mestu i zadatku… I to u godinama kada je pritiscima staljinističke politike i vrbovkama lagerskih obaveštajnih službi podleglo na desetine ambasadora, ministara, španskih boraca, narodnih heroja, najodgovornijih generala i inih, koji su se tih godina priklanjali razgoropađenom Staljinu i famoznoj Rezoluciji IB.

I eto, zbog svega toga, smatram da je samo takav autor mogao načiniti tako uverljivu činjeničnu analizu geneze sovjetsko - jugoslovenskih odnosa od samih početaka NOB do kraja postojanja obe države i ukidanja Varšavskog pakta. Ja, naravno, nemam nameru da ovde podrobnije analiziram autorov prikaz te geneze, opisane u dvanaest pregnantnih poglavlja knjige. Samo ću istaći da je svako od njih krcato dragocenim činjenicama, informacijama, ilustracijama i ocenama, zbog kojih knjiga i zavređuje pažnju kako najšire, posebno mlađe čitalačke publike, tako i istoričara i drugih istraživača toga perioda istorije avnojevske Jugoslavije, sovjetsko - jugoslovenskih odnosa i socijalizma u svetu uopšte.

Rekao bih još da smatram izuzetno značajnom i vrlo tačnom autorovu ključnu ocenu - da je sudbonosni sukob između Titove Jugoslavije i staljinističkog Sovjetskog saveza bio zakonomeran. Odnosno, da je on bio isto toliko neizbežan, koliko i sudbonosan, jer je proisticao iz autentičnosti jugoslovenske Narodnooslobodilačke borbe i samosvojnosti naše socijalističke revolucije - kao i velikosilske pretenzije Staljina i njegove hegemonističke politike da tu borbu i tu revoluciju - podrede interesima takvog SSSR, nalozima i hirovima njegovog apsolutistički neprikosnovenog vladara i njegovih satelita i naslednika.

Na dramatičnom višedecenijskom otporu takvoj politici, partija jugoslovenskih komunista se, zapravo, i sama emancipovala od vlastitog staljino-birokratizma i dogmatizma, a njena avangarda uspela da izgradi široko prihvaćenu predstavu o Jugoslaviji kao istinski nezavisnoj zemlji, prvoj euro- komunističkoj državi u svetu - i da iznedri Program SKJ kao, kako se govorilo tada: „novi komunistički manifest“, ali i da izbori da Sovjeti posle Staljina potpišu nekoliko svetsko-istorijski relevantnih dokumenata, poput Beogradske, Moskovske i Deklaracije koju je marta 1988. potpisao Mihail Gorbačov. (Nažalost, u predvečerje raspada obe države).

To je sve uplivisalo da Titova Jugoslavija, kao „mala zemlja među svetovima“, kako je kvalifikuje mudri Oto Bihalji - Merin, izraste u relevantni faktor ukupnih međunarodnih odnosa, u nespornog lidera nesvrstanih zemalja kao najmasovnijeg pokreta naroda i država u istoriji sveta, kao i u izuzetno uticajnu članicu OUN i međunarodne zajednice.

Meni je knjiga Raifa Dizdarevića bila posebno zanimljiva u onim delovima koji govore o njegovim spoznajama i iskustvu kao čelnika sektora SSIP za saradnju sa SZ, kao ministra spoljnih poslova, kao člana i predsednika Predsedništva SFRJ… Dakle, iz vremena kad je postao i sam jedan od uticajnih stratega naše spoljne politike. Mislim da je izuzetno važno sve ono što je napisao kao sagovornik Mihaila Gorbačova, Edvarda Ševernadzea i drugih pokretača i nosilaca sovjetske perestrojke (Tim pre što znam da je u pripremi te istorijske posete bio i u našem političkom vrhu niz konflikata, koji su samo ilustrovali političku krizu u koju smo tada već beznadežno duboko uronili)…

To - zapravo poslednje, a vrlo pozitivno iskustvo - najpotpunije dokazuje da su naši odnosi sa SSSR i SZ uvek bili direktno uslovljeni stepenom spremnosti sovjetskog vođstva na temeljitiju destaljinizaciju i otvorenost za korenitije reforme okoštalog staljinističkog poretka, kao i na radikalnije odustajanje od komandne uloge KP u društvu i od ideologije velikodržavlja i hegemonije u međunarodnim odnosima.

Naravno, knjiga je vredna i zato što podsticajno otvara niz pitanja za nova istraživanja i promišljanja tema kojima se bavi. Počev od tako krupnih kao što je: da li je s obzirom na svoju dugu carističku istoriju, a i na međunarodne okolnosti od Velike oktobarske revolucije do svog raspada, Sovjetski savez objektivno mogao da igra drugačiju ulogu u svetu i da vlastiti razvoj oblikuje na drugim, humanističkom marksizmu primerenijim osnovama? Preko toga koliko su tokom tog dugog perioda zastoji u razvoju naših odnosa s SSSR povratno bili povod unutrašnjeg razvoja i uticali na naše unutrašnje jedinstvo? Pa sve do pitanja kakva su: da li je i zašto inače neminovna odbrana naše tek oslobođene zemlje i revolucije od staljinističke pete kolone i odlučnim merama pravne države morala da bude i do aprilskog plenumaCC KPJ 1951. toliko i sama grubo staljinistička? Ili - zašto je Deklaracija o međusobnim i međunarodnim odnosima, bez sumnje najbolji dokument o odnosima dve zemlje i o principima njihovih odnosa sa drugim državama, prema pokretu NZ, pitanju rata i mira i dr., potpisana tek marta 1988.,dakle- samo nekoliko meseci pre famozne„jogurt revolucije“ ,koja je označila početak kraja avnojevske Jugoslavije, odnosno- tek uoči skorog raspada SSSR?

A otvara i brojna druga pitanja . Ne manje važna.

Ali, sve to su teme o kojima će se još dugo raspravljati.

Na kraju, još jednom: Hvala mom drugu Raifu za knjigu koju nam je podario.

Izvor: http://www.helsinki.org.rs/serbian/aktuelnosti_t323.html

 ___________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________

 

 

 

 

IOANNIS ARMAKOLAS. Politika i društvo u Tuzli od 1992. do 1995. godine. Političko natjecanje i građanska alternativa (Politique et société à Tuzla de 1992 à 1995. Compétition politique et alternative citoyenne) Sarajevo, Udruženje za modernu historiju, 2017, 243 pages.

Xavier Bougarel

chercheur au CNRS (UMR 8032, Centre d’études turques, ottomanes, balkaniques et centrasiatiques). Il travaille sur les questions de mobilisation guerrière et de sortie de guerre dans l’espace yougoslave, ainsi que sur les évolutions contemporaines de l’islam balkanique. Il a récemment publié Survivre aux empires. Islam, identité nationale et allégeances politiques en Bosnie-Herzégovine (Paris, Karthala, 2015).

xbougarel.at.yahoo.fr

1

En Bosnie-Herzégovine, l’action de la communauté internationale a souvent été placée sous le signe de la citoyenneté et de la multiethnicité. Pourtant, la plupart des ouvrages consacrés à ce pays traitent des mobilisations et des élites nationalistes, et passent sous silence l’existence de forces politiques locales non nationalistes. C’est pour combler cette lacune que Ioannis Armakolas, professeur de sciences politiques à l’Université de Macédoine à Thessalonique, s’intéresse à Tuzla, ville majoritairement musulmane gérée par les partis « citoyens » pendant la guerre (1992-1995) et après, et devenue à ce titre le symbole de la résistance non seulement à l’agression militaire serbe, mais aussi aux dérives nationalistes et autoritaires du camp musulman. Le « modèle tuzlien » permet de découvrir certains aspects peu connus du conflit bosnien et de s’interroger sur la manière dont des acteurs politiques et sociaux peuvent préserver un îlot de coexistence intercommunautaire dans un contexte de violence extrême et de nettoyage ethnique à grande échelle.

2

Après un premier chapitre introductif sur les enjeux de la guerre en Bosnie-Herzégovine, I. Armakolas revient sur la période de l’avant-guerre qui porte les prémices de l’exception tuzlienne (chap. 2). Il montre qu’en 1990 déjà, alors que l’ensemble de la Bosnie-Herzégovine cède à la tentation nationaliste, Tuzla est la seule grande ville remportée par les partis « citoyens » : le Parti social-démocrate (SDP, ex-communiste), qui s’appuie sur les grandes entreprises publiques de la ville, et l’Alliance des forces de réforme (SRSJ), davantage liée aux nouveaux entrepreneurs privés. Ces deux partis parviennent difficilement à faire leur deuil de la Yougoslavie et à couper les ponts avec l’armée yougoslave, la guerre en Croatie à l’automne 1991 constituant de ce point de vue un tournant. Durant cette période, l’exception tuzlienne se manifeste également par la révolte des réservistes contre leur envoi en Croatie en juillet 1991, et par la grève de la police contre sa partition ethnique en mars 1992, à la veille du début de la guerre en Bosnie-Herzégovine. I. Armakolas analyse ensuite plus en détail la manière dont les élites « citoyennes » s’adaptent à la disparition de la Yougoslavie et à la montée des périls en Bosnie-Herzégovine (chap. 3). Des divergences apparaissent entre le SDP, très attaché à l’idée yougoslave, et le SRSJ, plus prompt à s’adapter au nouveau contexte. La municipalité soutient dès lors de manière ambiguë la marche bosnienne vers l’indépendance et se replie sur l’identité urbaine de Tuzla et la préservation de la coexistence intercommunautaire à l’échelle locale. Si certains élus demeurent fidèles à l’idée yougoslave ou rejoignent le camp des nationalistes serbes, la plupart font allégeance à l’État bosnien naissant et préparent la défense de la ville dans le cadre des institutions légales, se heurtant même aux milices du Parti de l’action démocratique (SDA, nationaliste bosniaque). La municipalité ne parvient pourtant pas à éviter le départ massif des Serbes de la ville, et le fragile modus vivendi instauré avec l’armée yougoslave vole en éclats le 15 mai 1992, soit six semaines après le début des combats à Sarajevo.

3

Les défis importants auxquels est confrontée la municipalité de Tuzla au début de la guerre sont l’afflux de réfugiés musulmans de Bosnie orientale et la montée en puissance au sein du SDA d’un courant extrémiste qui s’appuie sur certaines familles urbaines traditionalistes et sur d’anciens cadres et intellectuels communistes en quête d’une reconversion politique (chap. 4). Ce courant radical publie le journal Zmaj od Bosne (Le dragon de la Bosnie) qui s’attaque à la municipalité « citoyenne » et aux formes de coexistence locales, appelle au meurtre des Serbes de la ville et qualifie de « bâtards » les enfants issus de mariages mixtes. La municipalité adopte alors une attitude en retrait, ne devant sa survie qu’au soutien des élus modérés du SDA au sein du conseil municipal. Il n’empêche que la montée du nationalisme musulman provoque en réaction la dissidence de l’association culturelle musulmane Preporod (Renaissance) et la création, en février 1993, d’un Forum des citoyens de Tuzla discrètement soutenu par la mairie.

4

Il faut donc attendre l’été 1993 pour que les partis « citoyens » assument pleinement leurs désaccords avec le SDA et lui opposent explicitement leur « modèle tuzlien » (chap. 5). Mais, si la municipalité de Tuzla parvient à consolider sa légitimité locale face aux extrémistes du parti nationaliste bosniaque, au même moment, ses prérogatives sont grignotées par un État central en voie de reconstitution. Cette confrontation entre la mairie « citoyenne » de Tuzla et l’État-SDA émergent porte sur l’homogénéisation ethnique et religieuse de l’armée, le contrôle des grandes entreprises publiques, l’attribution des logements « vides » et de l’aide humanitaire, et l’hommage aux victimes civiles et militaires de la guerre. La mise en avant du « modèle tuzlien » ne sert plus alors seulement à assurer une légitimité locale, mais aussi à gagner une précieuse visibilité internationale. La municipalité peut ainsi se protéger des assauts du SDA, et le maire de Tuzla, Selim Bešlagić, devenu le symbole de la lutte antinationaliste en Bosnie-Herzégovine, sort renforcé de trois ans et demi de guerre. Dans sa conclusion, I. Armakolas estime que les élites politiques « citoyennes » de Tuzla ont non seulement réussi leur reconversion dans un contexte très difficile, mais aussi pesé sur les configurations locales du conflit et donné une certaine réalité à leur modèle de coexistence pluricommunautaire. L’exemple de Tuzla constitue dès lors un cas d’étude privilégié pour tous ceux qui s’intéressent aux conflits ethniques contemporains et à leurs après-guerres complexes.

5

Dans ce domaine, l’ouvrage de I. Armakolas constitue un modèle du genre, et ce pour plusieurs raisons. D’une part, il suit un plan extrêmement cohérent et est écrit dans une langue claire. Il permet donc de comprendre des situations particulièrement complexes et des évolutions rapides et souvent contradictoires. D’autre part, l’auteur fait preuve d’une connaissance sans égal de la vie politique bosnienne, de ses variations locales à Tuzla et du contexte social dans lequel elles se déroulent. Il parvient ainsi à reconstituer les itinéraires des différents acteurs politiques et culturels et les conditions dans lesquelles se nouent et se dénouent leurs alliances, d’une manière qui prouve que le čaršija (bazar) de Tuzla n’a plus de secret pour lui. Certes, sa présentation du chef de milice Armin Pohara comme simple agent de Sarajevo sous-estime sans doute son enracinement local dans la petite ville de Bosanski Brod et son agency propre, mais sa description de la recomposition des élites « citoyennes » de Tuzla et de leur survie politique dans un contexte défavorable est particulièrement convaincante. Il montre en outre que, si l’utopie politique locale qu’est le « modèle tuzlien » a des effets pratiques, les élites « citoyennes » savent également jouer de certains réseaux clientélistes et de certaines ressources matérielles pour asseoir leur hégémonie. Parmi les plus belles pages de ce livre figurent enfin l’analyse des différences sociologiques entre dirigeants du SDP et du SRSJ, celle des liens entre politiciens locaux et directeurs d’entreprises, ou encore celle des rapports entre populations locales et réfugiés. Cette dimension sociologique donne à l’ouvrage une force supplémentaire, mais conduit aussi à quelques frustrations : il est dommage par exemple que la question de la distribution de l’aide humanitaire ou celle de l’attribution des « certificats de travail » soient traitées très rapidement. De ce point de vue, l’étude de I. Armakolas n’a pas l’épaisseur anthropologique des travaux de Ivana Maček sur Sarajevo en guerre (mais Ivana Maček passe largement à côté des dynamiques politiques au sein de la ville assiégée). À bien des moments, l’ouvrage de I. Armakolas se lit comme une application à la Bosnie-Herzégovine des thèses de David Stark sur les reconversions des élites postcommunistes et leur contexte local. C’est en effet un livre sur le communisme et le postcommunisme autant que sur la guerre et l’après-guerre. Dans cet exercice, I. Armakolas possède deux grandes forces théoriques. D’une part, il sait articuler facteurs ethniques et non ethniques, échappant ainsi à la caricature des « haines anciennes » (Robert Kaplan) comme à celle du « mythe de la guerre ethnique » (Chip Gagnon). D’autre part, il associe parfaitement dimensions locales, nationales et internationales, qualité rare en ce qui concerne l’analyse du conflit bosnien et de ses suites. Pour toutes ces raisons, la lecture de son livre s’impose non seulement aux spécialistes de la Bosnie-Herzégovine, mais aussi à tous ceux qui s’intéressent aux sociétés en guerre et aux possibilités de résistance qui existent en leur sein. ■

(https://www.cairn.info/revue-critique-internationale-2017-3-page-195.htm)

 

Dec. 19, 2018

Udruženje za modernu historiju je 17.12.2018. organiziralo predstavljanje knjige Uspon i pad "prve drugarice Jugoslavije. Jovanka Broz i srpska javnost 1952. - 2013. Autorica knjige je Ivana Pantelić, saradnica Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. Na predstavljanju su govorili Aida Ličina Ramić, Sanja Petrović Todosijević, Husnija Kamberović i autorica.

Kada je 2013. umrla Jovanka Broz u javnosti su mnogi tvrdili da je umrla jugoslavenska heroina, ali je za mnoge je bila istodobno i jugoslavenska mučenica. Svi su, međutim, bili saglasni da je s Jovankom definitivno završena jedna epoha na ovom dijelu Balkana.

U ovoj knjizi Ivana Pantelić ne piše biografiju Jovanke Broz, nego pokazuje kako se jugoslavenska i posebno srbijanska javnost odnosila prema Jovanki Broz od njene udaje za Josipa Broza 1952. do smrti 2013. godine. Ona pokazuje kako su se mišljenja javnosti mijenjala. U početku je ona za javnost bila samo „supruga Predsjednika Tita“, stalno je u Titovoj sjeni, dio njegovog dekora, čak i onda kada je počela s njim putovati u zvanične posjete u inozemstvo (prvo putovanje kada je Jovanka bila uz Tita bilo je 1956. prilikom posjete Francuskoj). Za čitavo to vrijeme, iako je bila samo dio Titovog dekora, uvijek je bila primjetna na fotografijama. U javnosti je predstavljana kao lijepa i uvijek nasmijana Titova suprugu. Od „Titove supruge“ postala je „prva dama“, da bi kasnije bila posve izolirana u trošnoj kući i na kraju umrla kao jugoslavenska ikona. Tokom 1970-ih, kada dolazi do krize braka Brozovih, Jovanka nema podršku javnosti, ona je izolirana, i ta izolacija je nastavljena i poslije Titove smrti 1980. godine. Autorica u ovoj knjizi, na temelju dokumenat državnih i partijskih institucija (Predsjedništva SFRJ,  Izvršnog komiteta CKSKJ, novinskih intervjua i feljtona, memoara, historijskih monografija) analizira kako se mijenjao odnos javnosti prema Jovanki: najčešće je predstavljana kao sovjetski špijun ubačen u Titov život, te osoba sa velikim političkim ambicijama. Iz ove knjige se, ipak, vidi da ni za jedno ni za drugo ne postoje nikakvi argumenti. Autorica pokazuje kako je poslije 1980. opozicija koristila Jovankinu izolaciju za vlastitu aktivnost, te kako ju je jugoslavenski politički vrh apsoluto izolirao, pribojavajući se da bi mogla napisati memoare i iznijeti neke neprijatne činjenice za Tita.

U vrijeme raspada Jugoslavije Jovanka je bila zaboravljena, a i ona sama se povukla u neku vrstu samoizolacije. U knjizi se pokazuju razne debate u javnosti kroz koje je kreiran odnos prema Jovanki. Najčešće su u pitanju bili razni feljtoni, sjećanja i rasprave o Titovom nasljeđu. Javnost se bavila uvjetima u kojima Jovanka živi (u troškoj kući, izolirana, bez sredstava za život). Tiha rehabilitacija je počela tek u vrijeme vlade DOS u Srbiji tokom 2000-ih godina, kada se ona faktički pomirila sa državom (u junu 2009. dobila je pasoš, ali joj on nije bio faktički potreban). Kao posljednja jugoslavenska ikona umrla je u oktobru 2013. i sahranjena u Beogradu, u Kući cvijeća, dva metra od predsjednika Tita.

O promocije opširnije na:

https://www.oslobodjenje.ba/o2/kultura/jovanka-broz-od-titove-supruge-do-izolirane-dame-417850?fbclid=IwAR0z0e-LvygeNBREMAJOwlMSJOOXmqeEWX0M2fGa0BLJHnwlozduFgllhEA

https://www.bljesak.info/kultura/knjige/promovirana-knjiga-o-zivotu-jovanke-broz/256532?fbclid=IwAR28155WVHSv7aofz2tHfqWt6iOSZUkS_CpMVwpR3BGml2qdLLjiudoJE4w

http://source.ba/clanak/Cooltura/483495/dt?fbclid=IwAR2PqMONz3dMIp2BqbXENVtEl1X2eP3eH5ctIeE4pQ3GSx7ythvZKf7YmY8

https://avaz.ba/vijesti/teme/442366/jovanka-broz-je-bila-tragicna-figura

http://www.slobodna-bosna.ba/vijest/100930/uspon_i_pad_prve_drugarice_jugoslavije_jovanka_broz_od_titove_supruge_do_izolirane_dame.html?fbclid=IwAR2MfIoSD1mEqiHL1g-hF9aAlBgqltdqrYaXdnpWBpacLq4p32mjyQiT0-A

https://vijesti.ba/clanak/432759/pantelic-jovanka-broz-od-titove-supruge-do-izolirane-dame?fbclid=IwAR0urQw6uF_9AqBsVJjnlW6JURO1wQ5u4VVT0Os734__jNZBiYcJdc1-8t0

http://www.bhrt.ba/kultura/knjiga/sarajevo-predstavljena-knjiga-o-zivotu-jovanke-broz/

 

 

 

 _________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________

 

 

Udruzenje za modernu historiju je 29. 11. 2018. u prostorijama Nacionalne i univerzitetske biblioteke organiziralo promociju knjige "Istorija jugoslovenske ideje 1500 - 1918. godine". Izdavač knjige je Nezavisne univerzitet u Banjoj Luci.

Jedan od autora Boro Bronza kazao je da knjiga govori o trnovitom razvoju jednog koncepta koji je nastao kao svojevrsni ekvivalent različitim evropskim ideološkim konstruktima, te se od 16. do 20. vijeka razvijao sa čitavim nizom uspona i padova, da bi na kraju 1918. godine rezultirao stvaranjem prve zajedničke južnoslovenske države.

– Činjenica je da se ove 2018. godine svuda na teritoriji bivše Jugoslavije vrlo dinamično obilježava stogodišnjica stvaranja te prve zajedničke države, te smo mi kao grupa autora željeli na specifičan način da pristupimo tom obilježavanju, odnosno da se pozabavimo samim korjenima ideje koja je rezultirala tim takvim stvaranjem – kazao je Bronza.

Dodao je da su željeli da pokažu dimenzije historijske utemeljenosti takvog koncepta i ideoloških konstrukcija koje, kako se vidi iz ove knjige, ne predstavljaju ništa endemično nego su samo jedan dio šireg evropskog pojasa razvoja ideja koje su kretale iz protonacionalnog ka nacionalnom.

Rektor na Nezavisnom univerzitetu u Banja Luci Zoran Kalinić je, u ime izdavača, kazao da su povodom 100 godina Jugoslavije, došli na ideju da rade istraživanje o istoriji jugoslavenske ideje – gdje je ona nastajala, ko su bili autori, šta su bile poruke tih autora i slično.

– Željeli smo da jedna generacija naučnih pogleda ili radnika kaže nešto o toj ideji danas – kazao je Kalinić.

Predsjednik Udruženja za modernu historiju i profesor na Odsjeku za historiju na Filozofskom fakultetu u Sarajevu Husnija Kamberović je kazao da ova knjiga govori o tome kako se razvijala jugoslavenska ideja.

– To nije knjiga o nastanku jugoslavenske države, nije knjiga o institucionalizaciji jugoslavenske ideje, nego doslovno knjiga o jednoj ideji koja je rezultirala nastankom jedne države 1918. godine. Važnost je u tome što ova knjiga na jednom mjestu sumira višestoljetni razvoj te ideje od tog protonacionalizma do, na kraju, realizacije jugoslavenske ideje kroz instituciju jugoslavenske države – kazao je Kamberović.

Opširnije na:

http://tv1.ba/kultura/predstavljena-knjiga-istorija-jugoslovenske-ideje-1500-1918/?fbclid=IwAR388yUQKqLMUU47uql2i5V0SIC23Y5E0CUl_ZG8m0Wn4qvUj6u7qXhD3hg

 

 

_____________________________________________________________________________________

 

 

 

HISTORIOGRAFIJE I NACIONALIZMI

U Sarajevu je 13. i 14. oktobra 2018. održana radionica o temi Na margini povijesti, a potom i panel razgovor o temi Historiografija i nacionalizam. Još jedan vrijedan događaj u organizaciji Udruženja za modernu historiju u partnerstvu sa Heinrich Böll Foundation, Office for Bosnia and Herzegovina. Sudionici iz Sarajeva, Zagreba, Novog Sada, Skopja I Berlina. 

 

 


 

 

Naučni skup Bosna i Hercegovina u socijalističkoj Jugoslaviji: od Ustava 1946. do Deklaracije o nezavisnosti 1991. godine, Mostar 16-17.09. 2016

 

U Mostaru je 16-17.09.2016. održan naučni skup o temi Bosna i Hercegovina u socijalističkoj Jugoslaviji: od Ustava 1946. do Deklaracije o nezavisnosti 1991. godine. Cilj skupa je bio analizirati pojave i procese u Bosni i Hercegovini u vrijeme socijalizma, te ispitati kako su ti procesi koji su se odvijali od 1946. do 1991. utjecali na izlazak Bosne i Hercegovine iz Jugoslavije 1992. godine. Kako se mijenjao politički položaj Bosne i Hercegovine tokom vremena, kakav je bio pravni status republike, šta se dešavalo sa vjerskim zajednicama, koliko su nacionalno-kulturni fenomeni u vrijeme socijalizma doprinosili afirmaciji Bosne i Hercegovine – to su samo neka pitanja o kojima je razgovarano. Posebna pažnja je posvećena događajima s početka 1990-ih godina i raznim debatama u vezi s položajem Bosne i Hercegovine.  Od ulaska u skupštinsku proceduru Deklaracije o državnoj suverenosti i nedjeljivosti Republike Bosne i Hercegovine početkom 1991. do usvajanja Platforme o položaju Bosne i Hercegovine u budućem ustroju jugoslavenske zajednice i Memoranduma, izvedenog iz Platforme krajem 1991, odvijale su se burne rasprave u političkom životu Bosne i Hercegovine, koje su na ovom skupu analizirane.

Vidjeti opširnije na:

http://bhdocumentary.net/index.php/naucni-skupovi/295-naucna-konferencija-bosna-i-hercegovina-u-socijalistickoj-jugoslaviji-od-ustava-1946-do-deklaracije-o-nezavisnosti-1991

http://www.bljesak.info/rubrika/sci-tech/clanak/mostar-domacin-skupa-o-socijalistickoj-jugoslaviji/169647

http://www.bljesak.info/rubrika/sci-tech/clanak/mostar-otvoren-znanstveni-skup-o-bih-u-socijalistickoj-jugoslaviji/169958

 

 

  


Tokom 2015. godine Udruženje za modernu historiju je organiziralo dva naučna skupa:

1. Naučni skup pod nazivom Nacionalne manjine u Sarajevu održan je 21. decembra 2015. godine u prostorijama Nacionalne i univerzitetske biblioteke Bosne i Hercegovine. Na naučnom skupu je sudjelovalo 15 izlagača iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i Njemačke. Izlagači su prezentirali rezultate svojih istraživanja o nacionalnim manjinama u Sarajevu, Bosni i Hercegovini i širem, južnoslovenskom prostoru, a tematski su analizirana pitanja demografskih kretanja manjinskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, ustavno-pravnog položaja manjinskih zajednica u Bosni i Hercegovini, djelovanje nacionalnih manjina kroz udruženja, uloga manjinskih zajednica u privrednom, političkom i kulturnom životu te svakodnevni život pripadnika manjinskih zajednica u Sarajevu i Bosni i Hercegovini. Projekat je uspješno realiziran.

Više informacija o održanom Naučnom skupu "Nacionalne manjine u Sarajevu" možete pogledati na linkovima:

- http://www.klix.ba/vijesti/bih/proslost-nudi-odgovore-konferencija-o-nacionalnim-manjinama-u-sarajevu/151222063

- http://vakat.ba/index.php/vijesti/izdvojeno/item/15722-naucni-skup-o-nacionalnim-manjinama-u-sarajevu

-     http://bhdocumentary.net/index.php/naucni-skupovi/191-naucni-skup-nacionalne-manjine-u-sarajevu-poziv-za-ucesce

Video snimak se može vidjeti na:

https://www.youtube.com/watch?v=exjoCB_t3do&index=14&list=PL5LQE2IsutFU5G2Xf7zCdPx65JrQz-9MN

https://www.youtube.com/watch?v=J4HAVprKs3I&index=15&list=PL5LQE2IsutFU5G2Xf7zCdPx65JrQz-9MN

https://www.youtube.com/watch?v=xpNcyFn7ccI&list=PL5LQE2IsutFU5G2Xf7zCdPx65JrQz-9MN&index=16

https://www.youtube.com/watch?v=UfMaxVhPIvg&list=PL5LQE2IsutFU5G2Xf7zCdPx65JrQz-9MN&index=17

 

2. Naučni skup pod naslovom  "Urbani razvoj Bosne i Hercegovine u stoljeću rata 1914.-2014." održan je u Mostaru 2. oktobra 2015. godine. Na naučnom skupu je sudjelovalo 13 izlagača iz Sarajeva, Tuzle, Zenice, Travnika, Mostara, Bihaća i Bjelovara. Naučni skup je uspješno okončan, a nakon njegovog završetka počele su i aktivnosti na pripremanju Zbornika radova. Zbornik će biti objavljen 2016. godine.

Više vidjeti na: http://ba.n1info.com/a63357/Vijesti/Vijesti/Urbani-razvoj-BiH.html

 Video snimak se može vidjeti na:

https://www.youtube.com/watch?v=meS2i54Ja58

https://www.youtube.com/watch?v=p16MGP92ziY

https://www.youtube.com/watch?v=-z3_f7iMwyU

https://www.youtube.com/watch?v=HEzuWrOOzc8

 

 


 

Okrugli sto o temi Rijeka Krivaja kroz prošlost (prostor, vrijeme, ljudi), Olovo, 23.09.2014.

 

U Olovu je u petak 19. 9. 2014. godine u organizaciji Udruženja za modernu historiju (UMHIS) i Instituta za istoriju Univerziteta u Sarajevu održan Okrugli sto Rijeka Krivaja kroz prošlost (prostor, vrijeme, ljudi). Organiziranje ovog skupa imalo je za cilj podsticanje mladih istraživača, kao i onih već renomiranih, da se počnu baviti istraživanjem prošlosti regiona koji je u dosadašnjoj historiografiji bio relativno slabo istražen. Namjera organizatora je bila i da se u bosanskohercegovačku historiografiju polahko počnu uvoditi do sada zapostavljene teme iz ekohistorije, odnosno historije okoliša.

Na skupu je u pet panela prezentirano osamnaest radova različitih tematskih i metodoloških pristupa. U prvom panelu svoje referate su podnijeli: dr. Jasminko Mulaomerović (Tragovi najstarijih lovačkih zajednica u dolini Krivaje), dipl. iur. Benjamina Londrc (Područje rijeke Krivaje u periodu rimske vlasti), mr. Rusmir Djedović (Neka historijsko-geografska istraživanja Krivaje) i prof. dr. Azem Kožar (Problematika istraživanja prošlosti područja sliva rijeke Krivaje na osnovu pisanih historijskih izvora). U okviru drugog panela prezentirana su četiri rada koja obrađuju teme iz srednjovjekovne historije ovog prostora. Izlagači su bili: Enes Dedić, MA (Područje rijeke Krivaje kroz medijavalnu produkciju), Nedim Rabić, MA (Rijeka-zemlja-granica: Konfiguracija prostora u srednjovjekovnoj Bosni), Dženan Dautović, MA (Srednjovjekovno Olovo u sistemu gradskih naselja zemlje Pavlovića) i prof. Mirnes Hasanspahić (Mramorovi olovskog kraja /Evidentiranje i rasprostranjenost srednjovjekovnih nadgrobnih spomenika stećaka na području općine Olovo/). Teme iz osmanskog i perioda austrougarske uprave predstavila su tri izlagača u trećem panelu - mr. Sedad Bešlija (Prilog izučavanju olovske nahije u XVII stoljeću), dr. Margareta Matijević (Baruni Brnjakovići od Olova /1653-1885/) i Meris Ešpić, MA (Eksploatacija šume u slivu rijeke Krivaje u doba Austro-Ugarske monarhije /1878-1918/). U četvrtom panelu, u kojem su prezentirani radovi koji se odnose na prvu polovinu XX stoljeća, referate su podnijeli: mr. Seka Brkljača (Utjecaj razvoja šumske privrede na urbanizaciju Zavidovića), mr. Enes S. Omerović (Stranci na Krivaji u prvoj polovini XX stoljeća), mr. Sonja Dujmović (Učešće Srba u životu Zavidovića /1918-1941/ - okvir za istraživanje) i mr. Sanja Gladanac (Komparacija rezultata popisa žrtava Drugog svjetskog rata iz 1947. i 1950. godine na primjeru Zavidovića). U petom, posljednjem panelu predstavljene su teme iz socijalističkog i perioda posljednjeg rada u Bosni i Hercegovini. Izlagači su bili: mr. Amir Duranović (Odjeci Brionskog plenuma niz Krivaju), mr. Aida Ramić ("Olovske novine" kao izvor za istraživanje lokalne historije) i mr. Edin Omerčić (Učešće i doprinos zavidovićkih jedinica u vojnim operacijama 3. K ARBiH 1995. godine). Nakon svakog panela prisutni su postavljali pitanja i vodila se diskusija o pitanjima koja su izlagači otvarali u svojim referatima. Okrugli sto je završen izlaganjem u kojem je ukazano na značaj istraživanja lokalne i ekohistorije, a Institut za istoriju Univerziteta u Sarajevu je održavanjem ovog okruglog stola nastavio dosadašnju praksu da rezultate svojih aktivnosti prezentira i u manjim sredinama.

Opširnije vidjeti na: http://www.radio.olovo.ba/2014/u-olovu-odrzan-okrugli-sto-rijeka-krivaja-kroz-proslost/

 

 

Nov. 4, 2018

Tokom mjeseca novembra, povodom Dana drzavnosti BiH 25. novembra, nudimo popust od 50% na sva nasa izdanja. Uz kupovinu 4 i vise knjiga besplatno dostavljamo knjigu Poplava, zemljotres, smog. Knjige mozete naruciti na nasu adresu umhissarajevo@gmail.com. Knjige saljemo postom.

___________________________________________________________
___________________________________________________________